Kultura
Iz dnevnika jedne mlade: Ni mršavima nije lako!
Iz dnevnika jedne mlade: Ni mršavima nije lako!
Dugo sam bila žgoljavica koju su babe zabrinuto promatrale pa bi sažaljivo zapitkivale mater:
– Je li ti ona zdrava?
Objasnila bi sritna mater da sam skroz zdrava samo Å¡medljava i uske graÄ‘e na ujku Slavka. A onda bi one tužno slegnule ramenima i u Äudu zakljuÄile.
– Bože moj, niÅ¡ta Å¡to je živa!
Nije bilo bolje ni onda kad sam se udala. Govorile su mi svekrvi da sam mršavija nego što je bila ona kad je tek došla, a za njihov pojam i ona je u to vrime bila priviše mršava.
– U tebe su bile bolje kosti! - govorile su joj mrÅ¡teći se na moju graÄ‘u.
– A Å¡taÅ¡ seko, eto vidiÅ¡ da neko voli i vake! – branila me svekrva.
Koliko sam ja patila Å¡to nisam malo deblja, uvik je najbolje razumio moj ujko Slavko. Kažu da je on ko dite bio Äak i mrÅ¡aviji od mene.
Uvik su se na njeg, nako kržljavog lipile bolešćurine. Jednom ga neka viroza tako pokosila da su svi mislili kako je neće izdržat. Skupile se tada žene i poÄele nabrajat, jedino se did ohrabrio pa mu ćuÅ¡no ćaću.
– Ajmo malom kopat grob!
ZaÄudi se ćaća pa u Äudu primjeti:
– Pa joÅ¡ nije umro!
– A umrće dok mi iskopamo! – važno zakljuÄi did.
Ali nije umro.
Pribolio je on i tu, ali i druge silne bolešćurine koje možda niko drugi nije.
Živ je, relativno zdrav i za razliku od mene još uvik mršav!
– Najteže mi bude kad odem na neÄiji pokop, pa pratar poÄne molit za onog koji će umrt prvi meÄ‘u nama. Svi u me gledaju! – veli mi neki dan.
Ne žali se on nego smo se oboje navikli Å¡alit na svoj raÄun, tako se najglasnije nasmijemo.
Vidiš, nas već odavno više nije briga kako drugima izvana izgledamo, bitno da smo iznutra dobri. A valjda to tako tek s godinama dođe, ko će ga znat.
Iz dnevnika jedne mlade/Tomislavcity tropolje.info
