© Vesna Milošević…ZAVET VODE…

Pod stenjem tišine izvor ti poniče,
ne da gasi žeđ, nego da svedoči;
i u svakoj kapi, gle, senke se diče,
a svetlost ih bodri kad se k tebi kroči.

Na obali ćutim, dahom ti treperim,
ne sme ni kamenje šum da poremeti;
nad vodom ti pogled lebdi, ja ga verim,
da se dar večnosti da i razumeti.

Na tvojoj obali ti već reku širiš,
kao zlatnu žilu sred srca planine;
šapatom te taknem, a ti mirom miriš,
voda što nas spaja, namigne, pa sine.

Ne pitam te ništa, a ovaj tok već zna,
on te nosi i kad strujanje promine;
između dva daha gde vri bistrina sva,
ko hram od svetlosti i odsjaj blizine.

Kad česma presuši, ne ostavi traga,
ni hod u tišini, moj dah na kamenu;
niko više neće pronaći ni praga,
granicu što zađe u senu stamenu.

Pa tamo gde voda ne može da stane,
gde miris večnosti svu zemlju prožima,
čekaću bez reči, sa obadve strane,
da česmin tok spoji slap žubornih rima.

____________________
© Vesna Milošević